пише Дејана Кићановић, психолог
https://osmrcajevci.edu.rs/wp-content/uploads/2023/03/Похвала-и-казна-за-часопис-1.docx
Како похвала и казна утичу на понашање детета
Родитељи се често осећају немоћни да се носе са својом децом и проблемима које деца имају или које им деца праве. Када се ради о малој деци, она често нису свесна свог понашања већ је то рефлексија средине и атмосфере у којој деца одрастају. Примарна средина је примарна породица у којој дете расте, коју чине родитељи, браћа, сестре и други чланови (баба, деда…), а кад дете крене у вртић па касније и у школу то постају значајне средине за његов развој.
Др Зоран Миливојевић у књизи „Мала књига за велике родитеље“ даје практичне савете за решавање оваквих проблема.
Неке од најзначајнијих:
1) Један од важних задатака родитеља је да омогуће да социјализацију детета. Правилно укључивање у средину подразумева да родитељ прави разлику између оног што дете жели и оног што је могуће. Дакле важно је задовољити потребе које су неопходне за функсионисање као што су да дете буде сито, неговано, да му буде топло али није неопходно купити детету све играчке које дете пожели.
2) Траума друге године – дете дозволу поистовећује са љубављу, ако му бране не воле га, због тога родитељи морају бити истрајни у ономе што бране детеу „за његово добро“ (на пр. кутија дугмића није за играње ако дете има 3 године). Неопходно је да родитељи ХВАЛЕ добро понашање, а критикују оно које може да угрози дете и показују детету да га воле у свакој ситуацији– то је развојна фаза која ће проћи – у почетку је све црно-бело понашање (или ме воле па ми све дозвољавају или ми не дозвољавају па ме не воле). Временом се свет детета боји у разне боје. А како расте дете прихвата критику понашања јер зна да родитељи то раде за његово добро.
3) Проблем родитеља – ако мисле да су добри и брижни само ако испуне сваку жељу детета- дете научи да је љубав давање тј испуњавање његових захтева и тешко прихвата да га неко опомене или укаже на неку грешку. Критику доживљава као напад на своју личност.
4) Такође родитељи не треба да крију своје грешке, јер на тај начин помажу детету да разуме да не мора бити савршен да би их други волели.
5) Похвала је важна. Деци и више него одраслима. Помаже им да се добро осете у својој кожи, да буду самоуверена и да себе прихватају какви јесу.Поруке које се упућују могу бити реалистичне (прецизан си) и нереалистичне (глупа гуско). Односе се на особу (љубазна, поштена, глупа…) и на понашање (не ради домаћи, лепо пева…). Поруке које се односе на особу значе да је особа таква као личност (глупа си као ноћ ако не зна задатак из математике) и јако тешко ће се променити у одраслом добу. Због тога се увек инсистира да се никад не критикује личност детета већ његово понашање. Поруке могу бити позитивне(похвала), негативне(критика) и неутралне(саопштавање информације).Негативним порукама критикујемо понашање а не особу.Поруке упућене детету као особи су средство којим градимо дететов идентитет.
Похвале изражавају поштовање према одређеној особи и њеним особинама – јачају самопоуздање особе – (Веома си способан, Паметан си, Леп си…). Уместо критике особе употребљавамо реалистичне критике понашања (Престани да се понашаш тако и уради задатак)- критикујући неприхватљиво понашаљње избегавамо противречне поруке (Пожури спораћу). Обраћање детету из позиције презира и потцењивања његовог бића је штетно. Говор презира и мржње није дозвољен у комуникацији са децом.Реалистичном похвалом утврђујемо правилно понашање а реалном критиком постижемо промену непримерног понашања. (Лепо си данас распремила собу). Похвале су детету пријатне.
КРИТИКА
Критиковање је увек непријатно, како за нас тако и за оног чије понашање критикујемо:
- Увек критикујемо само понашање (Ниси рааспремио за собом/Лењ си).
- Будимо конкретни(Јутрос после туширања ниси обрисао под/ Никад не урадиш оно што тражим).
- Рецимо јасно и разумљиво (Молим те следећи пут отреси блато са ципела испред куће/ Јој само спремам за тобом).
- Степенујемо критику – прво благим обичним гласом, на поновљено повишена љутња. Редослед: 1)критика понашања, 2) претња казном, 3) казна, 4)истрајавање при изреченој казни
ПРАВИЛА
Циљ је припремити дете да једног дана заживи самосталан живот у друштву других људи.Захтеве и очекивања прилагођавамо узрасту детета .Очекивање – упућује на чекање и пасивност, бољи израз захтеви – активна улога – значи да родитељи постављају циљеве, траже одређено понашање. Захтев је врста наредбе, јер дете нема урођену склоност ка реду и мотив да се ангажује у непријатним ситуацијама. Захтеви не смеју бити превисоки – дете ствара слику о себи да је неуспешнои неспособно да оствари очекивања. Ако су захтеви прениски – лоше утиче на дечије самопоуздање јер врло брзо види да остали вршњаци могу више од њега. Када неког волимо, важно је како се та особа осећа. Због тога избегавамо да се понашамо на начине за које знамо да код те особе изазива непријатно осећање. Због тога често родитељи штите дете од непријатних осећања и захтевају премало (не траже ствари које су за њега непријатне). Услед тога дете не развија способност да решава ствари које су му непријатне , постаје размажено и често у животу сумња у своје способности када су реалне животне непријатне ситуације у питању.
Принцип задовољства – мало дете ради само ствари које су му пријатне. Принцип реалности – уводи родитељ- постоје пријатне ствари које су штетне и непријатне које су корисне.
Родитељ мора да научи дете да превазиђе и истрпи непријатне ситуације које захтевају труд и напор да би постигли циљеве – корист у животу.
За развијање самосталности су неопходни захтеви који нам не пријају.
Стварањем навике је важно а да би се то десило родитељ мора бити упоран и доследан. тек кад схвати да не може да избегне непријатну активност дете ће се с њом помирити.
ПОХВАЛА – када се понаша како ми хоћемо (Данас сисе потрудио и сам урадио домаћим браво); када је престало са непримереним понашањем (Драго ми је што си изуо ципеле намоју опомену); када се понаша како ми хоћемо, а пре тога није (Ценим што си се одрекла тв да би учила).Подстицајне похвале су похвала подршке током целе активности (Добро ти иде, само напред. Одлично, само истрај). Поред похвале понашања важно је похваљивања детета као особе чиме помажемо детету да изгради позитивну слику о себи.
Сваког дана треба бар једном похвалити дете као личност, његове особине које нам се допадају. Похвалимо дететово понашање.
Ако се то не дешава дете ће стећи временом лоше мишљење о себи – теже се прихвати задатка, осећа се неспособним.
Чешће похваљивано понашање доводи до лакшег усвајања навике. Процес похваљивања никад не престаје. Осим прихватања понашања похвала служи и да се развије позитиван однос између две особе.
Две грешке у похваљивању – нереалистичне похвале – искривљена слика о себи које дете стиче (најпмаентије, најлепше…)и пречесте похвале – детес е навикне на похвале и очекује их свугде.
Родитељи су искрено заинтересовани да помогну својој деци, a ово су само нека од правила која помажу у томе. Увек је пожељна консултација са стручним лицем, сарадња са наставницима и стручном службом, психологом и педагогом, даје најбоље резултате.
Дејана Кићановић, психолог