Прошлост школе у Мрчајевцима
Прошлост српског школства почиње са прихватањем хришћанства и ћириличног писма. Знамо да је први српски просветитељ Свети Сава оснивао школе уз цркве и манастире. У њима су се школовали будући свештеници и властелини.
Школство у Србији слаби, али не нестаје у време доласка Турака. Српско ћирилично писмо се очувало, упркос исламизацији и уништењу цркава и манастира, у време турске владавине. У деветнаестом веку Срби су почели борбу против Турака. Са том борбом је започела и борба за српски језик и писмо. Први попечитељ (министар) просвете, Доситеј Обрадовић, био је и први оснивач школа у устаничкој Србији. У то време почиње и развој школства у Мрчајевцима. Као део устаничке Србије, Мрчајевци су рано почели да развијају образовање.
Прва школа радила је уз цркву брвнару, а ђаци су писали на дрвеним таблицама које су сами правили. Ко је био учитељ није познато, вероватно неки свештеник. За школу у Мрчајевцима, са учитељем који је постављен од стране Попечитељства, знамо поуздано да постоји од 1837. године. Школа је радила до 1840. године када је на годину дана прекинула са радом, јер није било довољно новца да се плати учитељ.
Први познати учитељ био је пореклом из Срема – Матеј Радишић. На његову молбу Попечитељство Кнежевине Србије га је поставило за учитеља у Мрчајевцима 1842. године. Његов рад је међутим кратко трајао. По одлуци Попечитељства он је након месец дана пребачен у Паланку у смедеревски округ, а школа у Мрчајевцима је затворена 1843. због недостатка школске зграде. Ђаци из Мрчајеваца су у овом периоду ишли у друге оближње школе.
Прва школска зграда настала је 1875. године. Тада је школа обновљена и без прекида је радила до окупације у Првом светском рату 1915. године. Школска зграда је зидана ангажовањем мештана и са одобрењем министарстава просвете и финансија. Завршена је 1874. године, али је одобрена и почела је са радом 1875. године. Први учитељ је приватно учио децу од децембра 1874. године, али је званично постављен тек 5. априла 1875. године. То показује да су мештани једва дочекали отварање школе и плаћали учитеља о свом трошку. У почетку је било око 60 ђака из Мрчајеваца и околних села: Доње Горевнице, Катрге, Бечња, Вујетинаца, Тавника и Лађеваца. У овом периоду учило се у школској згради која је имала три просторије за учионице и простор за стан учитеља. Ђаци који су долазили из околних села спавали су у једној од учионица. У новој школи још није било клупа, али се радило по прописаном плану и програму од стране Министарства. План је обухватао предмете за мушке и женске основне школе. Број ђака је временом растао, али је и даље радио само један учитељ, који је у једном периоду, у две смене учио 80 ђака. Неки ђаци нису примљени у школу због недостатка простора. Тек 1886. године почео је да ради још један учитељ, а нешто касније било је три учитеља. Број ученика се повећавао, јер у тадашњој Србији почиње обавезно четворогодишње школовање и за мушку и за женску децу. Број женске деце у школи био је ипак мали, јер се до Првог светског рата већи део родитеља определио да женској деци ускрати право на школовање. Похађање наставе је било нередовно, јер су родитељи задржавали децу код куће у време пољских радова, а чак је и по тадашњем закону постојало право распуста за бербу.Школа је неометано радила до окупације 1915. године, а онда је наставила да ради са мањим бројем ђака и три учитељице од 15. марта 1916. Учило се по уџбеницима писаним латиницом (ћирилица је била забрањена). Већина ученика у овом периоду није похађала школу, један део је после ослобођења завршио основну школу иако су већ били старијег узраста. У први разред, након ослобођења, су уписани ученици од 1909. до 1913. годишта.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца школа је радила од 1919. године.Услови за рад су били врло тешки. Школска зграда је очувана, али је оштећена и недовољна да прими све ученике. Школског материјала готово да није било, а неки ученици су били оскудно одевени. У овом периоду се повећава и број женске деце која редовно похађају наставу. У Краљевини Југославији школа је добила проширење на пет учионица и пет учитеља (1932. године). Простор у коме се радило, осим школе, била је приватна кућа, ранија кафана, данас зграда у којој је Дом здравља. Од 1929. године било је прописано не само обавезно четворогодишње, већ и више образовање за децу до 14 година. Ово је био први корак за увођење осмогодишњих основних школа. На то се чекало до завршетка Другог светског рата. У међуратном периоду осим учитеља о судбини школе и њеној опремљености бринули су и Школски одбори. Ученици су имали целодневну наставу са великим одмором који је трајао два сата. За време одмора су ручали, оно што су носили од куће, дружили се и играли, а затим настављали са наставом до предвече. Школска 1940/1941. је прекинута у априлу због напада Немачке и њених савезника. Окупационе власти су наредиле да се ђаци преведу у виши разред, а школа је наставила са радом и у време окупације. Велики број ђака није ишао у школу или је похађао нередовно. На крају године се полагао годишњи испит који је био обавезан.
У периоду социјалистичког развоја школа је добила другачије облике и задатке. Од 1946. године настаје прогимназија (касније осмогодишња школа). Нова школа почела је са радом без школске зграде. Настава је извођена у три кафане и црквеној порти. Стара школска зграда је већ оронула. Почело се са изградњом нове школске зграде 1948. године, уз залагање мештана који су били обавезни да учествују у градњи, то је било време „добровољних“ радних акција. Нова школа је отворена 3. децембра 1952. године. Нова зграда је имала осам учионица, по четири у приземљу и на спрату. У бочном делу било је неколико мањих просторија за канцеларије и за станове наставника. Већ од 1949. године школа је радила као осмогодишња са различитим називима: прогимназија, гимназија, огледна и основна. Просечно је било по 40 ђака у одељењу. Био је велики број понављања разреда, некада и по 10 ученика у одељењу. Појединци су губили право на редовно школовање.
До 1955. године полагала се мала матура. Испит је обухватао 4 предмета: српски језик, историја, математика и физика. Ово донекле подсећа на данашњи завршни испит. Од 1956. године био је на снази Закон о обавезном школовању. Број ученика се од тада почео повећавати. Осмогодишњој школи у Мрчајевцима припадају и издвојена одељења у Доњој Горевници, Мојсињу, Бечњу, Вујетинцима, Катрзи. У школи почиње да се припрема кабинетска настава. Ипак успех ученика се није поправљао. И даље је био висок проценат понављача и оних који су полагали поправне испите.
Од 1957. до 1967. године у Мрчајевцима је трајао период огледне школе. У том периоду настаје ђачка кухиња и радионица. Радионица је имала три дела: радионицу за обраду дрвета, за обраду метала и електромашински кабинет. Кухиња је такође имала три дела: кухињу, магацин и оставу, а у ходнику је инсталирана умиваоница за прање руку. Школски простор се повећао када је 1961. године завршена зграда за станове наставника. Наставници су исељени из школске зграде, што је омогућило проширење простора за потребе школе. Појавила се библиотека, а касније и кабинет за информатику .
Школско двориште је почело да се ограђује 1956. године, а на школском имању, које је било велико узгајале су се житарице и повртарске културе. У другом делу имања били су воћни засади, пчелињак и расадник. Поред наставе ученици су имали радне задатке на школском имању. Требало је да се припреме за будуће добре пољопривреднике. Успех ученика се, ипак није много поправио, а бољи ђаци нису планирали да остану на пољопривреди. Огледна школа показала се као утопистичка идеја. Од 1870. године постаје основна школа и званично, иако је статус огледне одавно престао ( још од 1967. године).
Од 1967. године нема више старе школе која је срушена, а почела је изградња нове школске зграде. Матичној школи припојена су и одељења у Остри и Вујетинцима. Нестају Школски одбори, а настају савети школа. Нова школска зграда је зидана по етапама, а коначно је завршена 1981. године. Имала је 6 учионица, одељење за предшколску децу и фискултурну салу. Главна школа је у овом периоду адаптирана и поправљена. Отворена је и зубна амбуланта. У школи је уведено централно грејање, водовод и канализација. Настава се изводила у две смене. Број одељења у вишим разредима варирао је од 10 до 14.
Деведесете су донеле нове потресе. Број ученика се повећао доласком избеглица из Хрватске, а затим са Косова. Још једна школска 1998/1999. година завршила се пре времена, због напада НАТО-а на СР Југославију.
У Републици Србији Школски одбори су обновљени 1992. године. Од тада почињу промене у настави чији циљ је приближавање модерном свету и развој квалитетнијег образовања. Уместо руског, постепено се уводи енглески језик. Информатика постаје изборни предмет, а вратила се и веронаука, која је укинута 1946. године. Више се пажње поклања настави, а наставници поред редовне наставе имају задужење да воде допунску и додатну наставу. Организују се такмичења и додељују посебне дипломе за даровите ученике. Још од међуратног периода, преко социјализма до данас у школи су организоване бројне секције. Најуспешније су биле моделарска, шаховска, музичка. Музика се традиционално негује у Мрчајевцима.
У 21. веку школа у Мрчајевцима добија сасвим нови изглед. Нова зграда је срушена, а уместо ње настаје двоспратна зграда са великом фискултурном салом, модерно опремљеном. Прелазни период 2013/2015. био је велико искушење за наставно особље које је наставу изводило у старој школи. Због недостатка простора као учионице су се користили и кабинети за техничко у радионици и информатику на спрату старе зграде, наставничка канцеларија и хол испред канцеларије директора, као и кухиња. Од новембра 2015. године настава се одржава у новој згради, која има 11 учионица. Од ове школске године почиње кабинетска настава, са скромним средствима и опремом. Прелазак у нову школу омогућио је укидање рада у две смене. Број ученика и одељења се постепено смањује, као и у већини сеоских школа.
Школа је од 1959. године носила име Милан Милошевић-Ћопо, према препоруци идеолошких лидера. Милан Милошевић је рођен у Мрчајевцима, где је завршио основну школу. Био је први члан КПЈ из овог места. Стрељан је у Јајинцима 1941. године. Од 2005. године школа носи име чувеног академика Татомира П. Анђелића. Он је рођен 1903. године у Бечњу, а основну школу је похађао у Мрчајевцима од 1910. до 1914. године. За разлику од већине његове генерације, који су одустали од даљег школовања, он је након рата наставио школовање у гимназији у Чачку, а затим уписао студије математике и астрономије у Београду. Студије је завршио на чувеном немачком универзитету у Хајделбергу. Био је један од оснивача катедре за математику и астрономију на Природно-математичком факултету у Београду. Изабран је за редовног члана Српске академије наука и уметности 1974. године. Објавио је преко 50 радова из математике и око 60 стручних уџбеника и списа. Умро је у Београду 1993. године. Својим делом заслужио је част да школа носи његово име.